Saturday, January 28, 2012
Well, sit right down my wicked son and let me tell you a story...
Pixies - the ultimative all-incestuous band formed at U-Mass, Amherst in 1986.
Saturday, December 10, 2011
Godinu dana ranije...
...pisala si ovaj mail. Vreme je trenutno jako oblacno, ali su oblaci veoma zanimljivi. Prvo ide jedan sloj svetlo plavog neba, pa preko toga sivi oblaci, kao da su "navuceni" na nebo. Izgleda da ce padati kisa. Neki najavljuju i sneg. Sve u svemu, nikakav poseban dan, 29.11.2010.
Sedim u hladnoj sobi i slusam Sigur Ros - Milano. Da, onaj prelep pocetak. Volis Sigur Ros? Ako volis, pusti ovu pesmu i slusaj je, zajedno sa mnom.
Uskoro cu krenuti da se pripremam za fakultet. Jesi li upala? Ako jesi, to je zahvaljujuci meni koja sam stalno ovih dana mislila na to! Ako nisi.... ne znam sta da kazem. Mada, sto ne bi upisala? Ne volim da mislim na to da mozda necu upasti na fakultet, kad znam da to nije toliko tesko.
Ovih dana... ovih meseci... dosada uglavnom. Jedino sto vadi sve su moje drugarice. D. pogotovo. Je l' ona i tvoja drugarica? Sta je uradila sa svojim zivotom do sada? :)
Tipovi? Nijedan? Bar jedan? Njih nekoliko? Njih mnogo? Njih mnooooooooogo?
Muzika? Jos uvek isto, a? Ili neki novi tripovi kojih ja nisam ni svesna trenutno? Pa ja sam jos uvek na Bitlsima i elektronici!
Kako je bilo na Beer festu? Znas ti da sam ja oduvek volela taj dogadjaj... bio je kao najlepsi dan i u 2008. i u ovoj godini. Ove godine je to bio jedan od vrhunaca. E da, kako je Zvoncica? Jede, spava, trci, kao i uvek? Da, i pretpostavila sam...
Volela bih da u ovom trenutku mogu da popricam sa tobom, tako starijom, godinu dana zrelijom... sigurna sam da si ti jedina osoba koja bi mogla da mi odgovori na neka pitanja.
Plasim se da ces citati ovaj mail i plakati ili se osecati tuzno jer mozda neke stvari iz njega nece biti onakve kakvim sam ih zamisljala i kakve sam zelela da budu. Ali nemoj plakati. Ako nista drugo, bar si zavrsila srednju skolu, a to ja jedva cekam trenutno... a ako ni skolu nisi jos zavrsila, onda stvarno ne znam sta da ti kazem... hahaha! :D
2010. godina je bila divna... radoznala sam i jako me zanima kakva ce biti 2011. Kakav je bio raspust? Kako je bilo na Exitu? Ko je bio? Sa kim si isla? Kakvi su bili izlasci, rodjendani, bleja sa drustvom, i sve te divne sitnice koje prate svaku godinu? Jesi li bila u Bg-u koji put? Znas koliko ja volim odlaske u Bg. I ti ih volis, u to sam sto posto sigurna, jer znam da nikad necu prestati da volim neobavezne odlaske u taj grad.
Da se trenutno ne nalazim na velikoj raskrsnici zivota (mozda i najvecoj do sada), ovo pismo bi sigurno bilo krace. Ali sada sam tako radoznala, ne mogu da docekam da zakoracim u zivot van srednje skole i vidim kako je to...
Sta god da se desava... lepo ili ruzno... SMEJ SE! Jer zivot je samo jedan, a smeh je najbolji eliksir...
:-* (volim ovaj smajli bas, jedino taj pisem sa crticom),
godinu dana mladja (18... :D),
Kristina.
29.11.2010.
15:34h
Sedim u hladnoj sobi i slusam Sigur Ros - Milano. Da, onaj prelep pocetak. Volis Sigur Ros? Ako volis, pusti ovu pesmu i slusaj je, zajedno sa mnom.
Uskoro cu krenuti da se pripremam za fakultet. Jesi li upala? Ako jesi, to je zahvaljujuci meni koja sam stalno ovih dana mislila na to! Ako nisi.... ne znam sta da kazem. Mada, sto ne bi upisala? Ne volim da mislim na to da mozda necu upasti na fakultet, kad znam da to nije toliko tesko.
Ovih dana... ovih meseci... dosada uglavnom. Jedino sto vadi sve su moje drugarice. D. pogotovo. Je l' ona i tvoja drugarica? Sta je uradila sa svojim zivotom do sada? :)
Tipovi? Nijedan? Bar jedan? Njih nekoliko? Njih mnogo? Njih mnooooooooogo?
Muzika? Jos uvek isto, a? Ili neki novi tripovi kojih ja nisam ni svesna trenutno? Pa ja sam jos uvek na Bitlsima i elektronici!
Kako je bilo na Beer festu? Znas ti da sam ja oduvek volela taj dogadjaj... bio je kao najlepsi dan i u 2008. i u ovoj godini. Ove godine je to bio jedan od vrhunaca. E da, kako je Zvoncica? Jede, spava, trci, kao i uvek? Da, i pretpostavila sam...
Volela bih da u ovom trenutku mogu da popricam sa tobom, tako starijom, godinu dana zrelijom... sigurna sam da si ti jedina osoba koja bi mogla da mi odgovori na neka pitanja.
Plasim se da ces citati ovaj mail i plakati ili se osecati tuzno jer mozda neke stvari iz njega nece biti onakve kakvim sam ih zamisljala i kakve sam zelela da budu. Ali nemoj plakati. Ako nista drugo, bar si zavrsila srednju skolu, a to ja jedva cekam trenutno... a ako ni skolu nisi jos zavrsila, onda stvarno ne znam sta da ti kazem... hahaha! :D
2010. godina je bila divna... radoznala sam i jako me zanima kakva ce biti 2011. Kakav je bio raspust? Kako je bilo na Exitu? Ko je bio? Sa kim si isla? Kakvi su bili izlasci, rodjendani, bleja sa drustvom, i sve te divne sitnice koje prate svaku godinu? Jesi li bila u Bg-u koji put? Znas koliko ja volim odlaske u Bg. I ti ih volis, u to sam sto posto sigurna, jer znam da nikad necu prestati da volim neobavezne odlaske u taj grad.
Da se trenutno ne nalazim na velikoj raskrsnici zivota (mozda i najvecoj do sada), ovo pismo bi sigurno bilo krace. Ali sada sam tako radoznala, ne mogu da docekam da zakoracim u zivot van srednje skole i vidim kako je to...
Sta god da se desava... lepo ili ruzno... SMEJ SE! Jer zivot je samo jedan, a smeh je najbolji eliksir...
:-* (volim ovaj smajli bas, jedino taj pisem sa crticom),
godinu dana mladja (18... :D),
Kristina.
29.11.2010.
15:34h
Saturday, December 3, 2011
Kako da znaš da si ostario
K: Daj, jebote, ovo je nemoguće... kakva je ovo glupost od emisije, samo nešto plaču? Ne mogu da verujem šta se sve prikazuje na glupoj televiziji...
J (mama): ...
K (dva minuta kasnije): A šta je sa njom, što plače?
J: Pa čuješ da ju je muž mnogo tukao i da je kasnije dobio starateljstvo nad njihovim detetom.
K: A ona ne može da viđa dete?
J: Ne može, čim plače.
K (pet minuta kasnije): Neverovatno! Neverovatno!!! Muž joj oduzeo dete, ona je zbog toga depresivna, i sad će ona da ide na plastičnu operaciju!?
J: Da, to je, valjda i svrha emisije, ne? Vidim da je glupa, ali ja hoću da je gledam. Aj ćuti da čujem šta govori ovaj.
K: Nemoguće! Ne verujem u ovo što vidim!
(Patetični glas sa TV-a: Njenih pet minuta je konačno došlo. Sada će moći da promeni svoj život i vrati svoju davno izgubljenu lepotu i sreću. Svi mi, kada pogledamo u ogledalo, nismo zadovoljni onim što vidimo, ali zato postoji plastična hirurgija koja će nam pomoći da korigujemo sve nepravilnosti. Ona je lako dostupna i veoma efikasna... i naša junakinja će konačno moći kroz svet da ide lepša i samouverenija.)
K: Jebote, pa ovi nisu normalni! Je l' ti čuješ šta oni govore?
J: Jao, aj, majke ti, ćuti! Pusti me da slušam!
K: ...Ionako nam je omladina zaglupljena, još nam trebaju i ovakve emisije da ih usmere na „pravi“ put. Čuj, plastična operacija je kao dobar dan! Svaki dan treba da idemo na jednu, treba da budemo totalno iskompleksirani, to je ono što ova emisija poručuje.
J: Dobro, a što se ti nerviraš?
K: Kako da se ne nerviram kada puštaju svakakva sranja na TV-u?
J: Pa šta to tebe briga. Aj ćuti više! Dođeš u moju sobu i kenjaš tu, ne mogu da čujem nijednu reč. Mani me, bre, dete, da gledam. Beži!
J (mama): ...
K (dva minuta kasnije): A šta je sa njom, što plače?
J: Pa čuješ da ju je muž mnogo tukao i da je kasnije dobio starateljstvo nad njihovim detetom.
K: A ona ne može da viđa dete?
J: Ne može, čim plače.
K (pet minuta kasnije): Neverovatno! Neverovatno!!! Muž joj oduzeo dete, ona je zbog toga depresivna, i sad će ona da ide na plastičnu operaciju!?
J: Da, to je, valjda i svrha emisije, ne? Vidim da je glupa, ali ja hoću da je gledam. Aj ćuti da čujem šta govori ovaj.
K: Nemoguće! Ne verujem u ovo što vidim!
(Patetični glas sa TV-a: Njenih pet minuta je konačno došlo. Sada će moći da promeni svoj život i vrati svoju davno izgubljenu lepotu i sreću. Svi mi, kada pogledamo u ogledalo, nismo zadovoljni onim što vidimo, ali zato postoji plastična hirurgija koja će nam pomoći da korigujemo sve nepravilnosti. Ona je lako dostupna i veoma efikasna... i naša junakinja će konačno moći kroz svet da ide lepša i samouverenija.)
K: Jebote, pa ovi nisu normalni! Je l' ti čuješ šta oni govore?
J: Jao, aj, majke ti, ćuti! Pusti me da slušam!
K: ...Ionako nam je omladina zaglupljena, još nam trebaju i ovakve emisije da ih usmere na „pravi“ put. Čuj, plastična operacija je kao dobar dan! Svaki dan treba da idemo na jednu, treba da budemo totalno iskompleksirani, to je ono što ova emisija poručuje.
J: Dobro, a što se ti nerviraš?
K: Kako da se ne nerviram kada puštaju svakakva sranja na TV-u?
J: Pa šta to tebe briga. Aj ćuti više! Dođeš u moju sobu i kenjaš tu, ne mogu da čujem nijednu reč. Mani me, bre, dete, da gledam. Beži!
Tuesday, November 29, 2011
Saturday, November 26, 2011
Nakit
- Pogledaj ovde, ovaj nakit. Ja ću taj nakit da kupim i da ga nosim. Kupiću sve u ovom izlogu. I u ovom. I u sledećem.
To prepodne, ljudi su negde išli. Obično ništa drugo ni ne rade - samo negde idu. Svi su žurili, ne razmišljajući ni o čemu, ne gledajući ni u šta osim u svoje cipele. Nove cipele, stare cipele, prljave cipele, izglancane cipele. Koračali su tako, spuštenih glava. Ponekad bi, na trenutak, podigli glave i pogledali ispred sebe, u nekog drugog ko je takođe podigao glavu da vidi ko njemu ide u susret. Toliko je cipela tog prepodneva dotaklo taj, skoro zamrznuti asfalt. Ko zna koliko se putanja tada ispresecalo, koliko se nepoznatih ljudi srelo. Bilo je hladno, užasno hladno. Bila je magla. I držala sam tada čvrsto novac u ruci, a ruku u džepu. To prepodne, bila sam samo jedna od onih koji gledaju dole, u svoje cipele i žure.
Ali ona nije gledala u cipele. Ona je gledala u nakit i pričala.
- Biće tako lepo, kada budem sve ovo kupila. Kupiću sav ovaj nakit i nosiću ga, nosiću svaki prokleti komad nakita u ovom izlogu na sebi u isto vreme. A sledeći dan, nosiću sav nakit iz ovog izloga. Biće baš, baš lepo... Sve ću to da kupim već danas - ili sutra!
Ljudi oko nje i dalje su ubrzano koračali. Svi ti ljudi bili su isti. Svi su imali jedan deo prostora ograničen zidovima, podom i krovom. Bez njega, bili bi ništa. Svi oni, imali su stan ili kuću i nekog ko će ih u toj kući sačekati. Neko ko će im se javiti svaki dan kada uđu na vrata stana, mokri od kiše ili snega, znojavi od vreline leta, umorni, tužni, srećni, besni. Svakako, neko će im reći: Zdravo, kako si? Kako je bilo na poslu? Kako je bilo u školi? I oni će odgovoriti. A tada, tog prepodneva, svi su žurili svojoj kući. Svi su jedva čekali da otvore vrata svog stana i istim onim novim, starim, prljavim ili čistim cipelama zakorače u njega. Tako, svaki dan. Jedva su čekali taj trenutak.
- Vidi, vidi, koliko je sve lepo. Nosiću ga, ali šta mi to vredi? Šta mi vredi, kad ne znam gde ću sa njim? Kad sam sve izgubila i nemam gde da odem. Tako to ide, jednom imaš, onda nemaš. Ali kako baš meni to da se dogodi...
- Mogla bih možda ovde da živim neko vreme. Samo za privremeno. Možda ovde, u ovoj kući... da, biće sasvim dobro tu. Ima dosta vlage, ali ću ja to rešiti.
Iz pukotina u prozorima i vratima duvao je hladan vetar. Onaj koji kao da sve proždire, do kostiju. Oko ove slike stvorio se drveni ram i na slici se sve lepo vidi. Ljudi na ulici. Žena, koja sama sa sobom priča dok gleda u izloge sa nakitom. Ponovo ljudi, koji je obilaze, neki se okreću da vide sa kime ona to priča. I ja, koja slučajno tuda prolazim i razmišljam o tome što sam upravo videla. Mislim o tome ceo taj dan, i sutradan.
Ta slika će nam verno prikazati stanje našeg uma, našeg društva, i šta se krije iza našminkane svakodnevnice.
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not the contents of your wallet. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
To prepodne, ljudi su negde išli. Obično ništa drugo ni ne rade - samo negde idu. Svi su žurili, ne razmišljajući ni o čemu, ne gledajući ni u šta osim u svoje cipele. Nove cipele, stare cipele, prljave cipele, izglancane cipele. Koračali su tako, spuštenih glava. Ponekad bi, na trenutak, podigli glave i pogledali ispred sebe, u nekog drugog ko je takođe podigao glavu da vidi ko njemu ide u susret. Toliko je cipela tog prepodneva dotaklo taj, skoro zamrznuti asfalt. Ko zna koliko se putanja tada ispresecalo, koliko se nepoznatih ljudi srelo. Bilo je hladno, užasno hladno. Bila je magla. I držala sam tada čvrsto novac u ruci, a ruku u džepu. To prepodne, bila sam samo jedna od onih koji gledaju dole, u svoje cipele i žure.
Ali ona nije gledala u cipele. Ona je gledala u nakit i pričala.
- Biće tako lepo, kada budem sve ovo kupila. Kupiću sav ovaj nakit i nosiću ga, nosiću svaki prokleti komad nakita u ovom izlogu na sebi u isto vreme. A sledeći dan, nosiću sav nakit iz ovog izloga. Biće baš, baš lepo... Sve ću to da kupim već danas - ili sutra!
Ljudi oko nje i dalje su ubrzano koračali. Svi ti ljudi bili su isti. Svi su imali jedan deo prostora ograničen zidovima, podom i krovom. Bez njega, bili bi ništa. Svi oni, imali su stan ili kuću i nekog ko će ih u toj kući sačekati. Neko ko će im se javiti svaki dan kada uđu na vrata stana, mokri od kiše ili snega, znojavi od vreline leta, umorni, tužni, srećni, besni. Svakako, neko će im reći: Zdravo, kako si? Kako je bilo na poslu? Kako je bilo u školi? I oni će odgovoriti. A tada, tog prepodneva, svi su žurili svojoj kući. Svi su jedva čekali da otvore vrata svog stana i istim onim novim, starim, prljavim ili čistim cipelama zakorače u njega. Tako, svaki dan. Jedva su čekali taj trenutak.
- Vidi, vidi, koliko je sve lepo. Nosiću ga, ali šta mi to vredi? Šta mi vredi, kad ne znam gde ću sa njim? Kad sam sve izgubila i nemam gde da odem. Tako to ide, jednom imaš, onda nemaš. Ali kako baš meni to da se dogodi...
- Mogla bih možda ovde da živim neko vreme. Samo za privremeno. Možda ovde, u ovoj kući... da, biće sasvim dobro tu. Ima dosta vlage, ali ću ja to rešiti.
Iz pukotina u prozorima i vratima duvao je hladan vetar. Onaj koji kao da sve proždire, do kostiju. Oko ove slike stvorio se drveni ram i na slici se sve lepo vidi. Ljudi na ulici. Žena, koja sama sa sobom priča dok gleda u izloge sa nakitom. Ponovo ljudi, koji je obilaze, neki se okreću da vide sa kime ona to priča. I ja, koja slučajno tuda prolazim i razmišljam o tome što sam upravo videla. Mislim o tome ceo taj dan, i sutradan.
Ta slika će nam verno prikazati stanje našeg uma, našeg društva, i šta se krije iza našminkane svakodnevnice.
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not the contents of your wallet. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
Monday, November 21, 2011
Saturday, November 19, 2011
Pulp Fiction (1994)
Mia: Don't you hate that?
Vincent: What?
Mia: Uncomfortable silences. Why do we feel it's necessary to yak about bullshit in order to be comfortable?
Vincent: I don't know. That's a good question.
Mia: That's when you know you've found somebody special. When you can just shut the fuck up for a minute and comfortably enjoy the silence.
Subscribe to:
Posts (Atom)