- Pogledaj ovde, ovaj nakit. Ja ću taj nakit da kupim i da ga nosim. Kupiću sve u ovom izlogu. I u ovom. I u sledećem.
To prepodne, ljudi su negde išli. Obično ništa drugo ni ne rade - samo negde idu. Svi su žurili, ne razmišljajući ni o čemu, ne gledajući ni u šta osim u svoje cipele. Nove cipele, stare cipele, prljave cipele, izglancane cipele. Koračali su tako, spuštenih glava. Ponekad bi, na trenutak, podigli glave i pogledali ispred sebe, u nekog drugog ko je takođe podigao glavu da vidi ko njemu ide u susret. Toliko je cipela tog prepodneva dotaklo taj, skoro zamrznuti asfalt. Ko zna koliko se putanja tada ispresecalo, koliko se nepoznatih ljudi srelo. Bilo je hladno, užasno hladno. Bila je magla. I držala sam tada čvrsto novac u ruci, a ruku u džepu. To prepodne, bila sam samo jedna od onih koji gledaju dole, u svoje cipele i žure.
Ali ona nije gledala u cipele. Ona je gledala u nakit i pričala.
- Biće tako lepo, kada budem sve ovo kupila. Kupiću sav ovaj nakit i nosiću ga, nosiću svaki prokleti komad nakita u ovom izlogu na sebi u isto vreme. A sledeći dan, nosiću sav nakit iz ovog izloga. Biće baš, baš lepo... Sve ću to da kupim već danas - ili sutra!
Ljudi oko nje i dalje su ubrzano koračali. Svi ti ljudi bili su isti. Svi su imali jedan deo prostora ograničen zidovima, podom i krovom. Bez njega, bili bi ništa. Svi oni, imali su stan ili kuću i nekog ko će ih u toj kući sačekati. Neko ko će im se javiti svaki dan kada uđu na vrata stana, mokri od kiše ili snega, znojavi od vreline leta, umorni, tužni, srećni, besni. Svakako, neko će im reći: Zdravo, kako si? Kako je bilo na poslu? Kako je bilo u školi? I oni će odgovoriti. A tada, tog prepodneva, svi su žurili svojoj kući. Svi su jedva čekali da otvore vrata svog stana i istim onim novim, starim, prljavim ili čistim cipelama zakorače u njega. Tako, svaki dan. Jedva su čekali taj trenutak.
- Vidi, vidi, koliko je sve lepo. Nosiću ga, ali šta mi to vredi? Šta mi vredi, kad ne znam gde ću sa njim? Kad sam sve izgubila i nemam gde da odem. Tako to ide, jednom imaš, onda nemaš. Ali kako baš meni to da se dogodi...
- Mogla bih možda ovde da živim neko vreme. Samo za privremeno. Možda ovde, u ovoj kući... da, biće sasvim dobro tu. Ima dosta vlage, ali ću ja to rešiti.
Iz pukotina u prozorima i vratima duvao je hladan vetar. Onaj koji kao da sve proždire, do kostiju. Oko ove slike stvorio se drveni ram i na slici se sve lepo vidi. Ljudi na ulici. Žena, koja sama sa sobom priča dok gleda u izloge sa nakitom. Ponovo ljudi, koji je obilaze, neki se okreću da vide sa kime ona to priča. I ja, koja slučajno tuda prolazim i razmišljam o tome što sam upravo videla. Mislim o tome ceo taj dan, i sutradan.
Ta slika će nam verno prikazati stanje našeg uma, našeg društva, i šta se krije iza našminkane svakodnevnice.
You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not the contents of your wallet. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.
