J (mama): ...
K (dva minuta kasnije): A šta je sa njom, što plače?
J: Pa čuješ da ju je muž mnogo tukao i da je kasnije dobio starateljstvo nad njihovim detetom.
K: A ona ne može da viđa dete?
J: Ne može, čim plače.
K (pet minuta kasnije): Neverovatno! Neverovatno!!! Muž joj oduzeo dete, ona je zbog toga depresivna, i sad će ona da ide na plastičnu operaciju!?
J: Da, to je, valjda i svrha emisije, ne? Vidim da je glupa, ali ja hoću da je gledam. Aj ćuti da čujem šta govori ovaj.
K: Nemoguće! Ne verujem u ovo što vidim!
(Patetični glas sa TV-a: Njenih pet minuta je konačno došlo. Sada će moći da promeni svoj život i vrati svoju davno izgubljenu lepotu i sreću. Svi mi, kada pogledamo u ogledalo, nismo zadovoljni onim što vidimo, ali zato postoji plastična hirurgija koja će nam pomoći da korigujemo sve nepravilnosti. Ona je lako dostupna i veoma efikasna... i naša junakinja će konačno moći kroz svet da ide lepša i samouverenija.)
K: Jebote, pa ovi nisu normalni! Je l' ti čuješ šta oni govore?
J: Jao, aj, majke ti, ćuti! Pusti me da slušam!
K: ...Ionako nam je omladina zaglupljena, još nam trebaju i ovakve emisije da ih usmere na „pravi“ put. Čuj, plastična operacija je kao dobar dan! Svaki dan treba da idemo na jednu, treba da budemo totalno iskompleksirani, to je ono što ova emisija poručuje.
J: Dobro, a što se ti nerviraš?
K: Kako da se ne nerviram kada puštaju svakakva sranja na TV-u?
J: Pa šta to tebe briga. Aj ćuti više! Dođeš u moju sobu i kenjaš tu, ne mogu da čujem nijednu reč. Mani me, bre, dete, da gledam. Beži!
