Beware the Friendly Stranger

Well, sit right down my wicked son and let me tell you a story...

2012-01-28T19:49:00.000+01:00

Pixies - the ultimative all-incestuous band formed at U-Mass, Amherst in 1986.

Godinu dana ranije...

2011-12-10T02:34:00.001+01:00

...pisala si ovaj mail. Vreme je trenutno jako oblacno, ali su oblaci veoma zanimljivi. Prvo ide jedan sloj svetlo plavog neba, pa preko toga sivi oblaci, kao da su "navuceni" na nebo. Izgleda da ce padati kisa. Neki najavljuju i sneg. Sve u svemu, nikakav poseban dan, 29.11.2010.
Sedim u hladnoj sobi i slusam Sigur Ros - Milano. Da, onaj prelep pocetak. Volis Sigur Ros? Ako volis, pusti ovu pesmu i slusaj je, zajedno sa mnom.
Uskoro cu krenuti da se pripremam za fakultet. Jesi li upala? Ako jesi, to je zahvaljujuci meni koja sam stalno ovih dana mislila na to! Ako nisi.... ne znam sta da kazem. Mada, sto ne bi upisala? Ne volim da mislim na to da mozda necu upasti na fakultet, kad znam da to nije toliko tesko.

Ovih dana... ovih meseci... dosada uglavnom. Jedino sto vadi sve su moje drugarice. D. pogotovo. Je l' ona i tvoja drugarica? Sta je uradila sa svojim zivotom do sada? :)

Tipovi? Nijedan? Bar jedan? Njih nekoliko? Njih mnogo? Njih mnooooooooogo?
Muzika? Jos uvek isto, a? Ili neki novi tripovi kojih ja nisam ni svesna trenutno? Pa ja sam jos uvek na Bitlsima i elektronici!

Kako je bilo na Beer festu? Znas ti da sam ja oduvek volela taj dogadjaj... bio je kao najlepsi dan i u 2008. i u ovoj godini. Ove godine je to bio jedan od vrhunaca. E da, kako je Zvoncica? Jede, spava, trci, kao i uvek? Da, i pretpostavila sam...
Volela bih da u ovom trenutku mogu da popricam sa tobom, tako starijom, godinu dana zrelijom... sigurna sam da si ti jedina osoba koja bi mogla da mi odgovori na neka pitanja.

Plasim se da ces citati ovaj mail i plakati ili se osecati tuzno jer mozda neke stvari iz njega nece biti onakve kakvim sam ih zamisljala i kakve sam zelela da budu. Ali nemoj plakati. Ako nista drugo, bar si zavrsila srednju skolu, a to ja jedva cekam trenutno... a ako ni skolu nisi jos zavrsila, onda stvarno ne znam sta da ti kazem... hahaha! :D

2010. godina je bila divna... radoznala sam i jako me zanima kakva ce biti 2011. Kakav je bio raspust? Kako je bilo na Exitu? Ko je bio? Sa kim si isla? Kakvi su bili izlasci, rodjendani, bleja sa drustvom, i sve te divne sitnice koje prate svaku godinu? Jesi li bila u Bg-u koji put? Znas koliko ja volim odlaske u Bg. I ti ih volis, u to sam sto posto sigurna, jer znam da nikad necu prestati da volim neobavezne odlaske u taj grad.

Da se trenutno ne nalazim na velikoj raskrsnici zivota (mozda i najvecoj do sada), ovo pismo bi sigurno bilo krace. Ali sada sam tako radoznala, ne mogu da docekam da zakoracim u zivot van srednje skole i vidim kako je to...
Sta god da se desava... lepo ili ruzno... SMEJ SE! Jer zivot je samo jedan, a smeh je najbolji eliksir...

:-* (volim ovaj smajli bas, jedino taj pisem sa crticom),
godinu dana mladja (18... :D),

Kristina.
29.11.2010.
15:34h

Kako da znaš da si ostario

2011-12-03T17:23:00.001+01:00

K: Daj, jebote, ovo je nemoguće... kakva je ovo glupost od emisije, samo nešto plaču? Ne mogu da verujem šta se sve prikazuje na glupoj televiziji...
J (mama): ...
K (dva minuta kasnije): A šta je sa njom, što plače?
J: Pa čuješ da ju je muž mnogo tukao i da je kasnije dobio starateljstvo nad njihovim detetom.
K: A ona ne može da viđa dete?
J: Ne može, čim plače.
K (pet minuta kasnije): Neverovatno! Neverovatno!!! Muž joj oduzeo dete, ona je zbog toga depresivna, i sad će ona da ide na plastičnu operaciju!?
J: Da, to je, valjda i svrha emisije, ne? Vidim da je glupa, ali ja hoću da je gledam. Aj ćuti da čujem šta govori ovaj.
K: Nemoguće! Ne verujem u ovo što vidim!

(Patetični glas sa TV-a: Njenih pet minuta je konačno došlo. Sada će moći da promeni svoj život i vrati svoju davno izgubljenu lepotu i sreću. Svi mi, kada pogledamo u ogledalo, nismo zadovoljni onim što vidimo, ali zato postoji plastična hirurgija koja će nam pomoći da korigujemo sve nepravilnosti. Ona je lako dostupna i veoma efikasna... i naša junakinja će konačno moći kroz svet da ide lepša i samouverenija.)

K: Jebote, pa ovi nisu normalni! Je l' ti čuješ šta oni govore?
J: Jao, aj, majke ti, ćuti! Pusti me da slušam!
K: ...Ionako nam je omladina zaglupljena, još nam trebaju i ovakve emisije da ih usmere na „pravi“ put. Čuj, plastična operacija je kao dobar dan! Svaki dan treba da idemo na jednu, treba da budemo totalno iskompleksirani, to je ono što ova emisija poručuje.
J: Dobro, a što se ti nerviraš?
K: Kako da se ne nerviram kada puštaju svakakva sranja na TV-u?
J: Pa šta to tebe briga. Aj ćuti više! Dođeš u moju sobu i kenjaš tu, ne mogu da čujem nijednu reč. Mani me, bre, dete, da gledam. Beži!

03 - In the Aeroplane Over the Sea

2011-11-29T22:49:00.001+01:00

Nakit

2011-11-26T11:00:00.001+01:00

- Pogledaj ovde, ovaj nakit. Ja ću taj nakit da kupim i da ga nosim. Kupiću sve u ovom izlogu. I u ovom. I u sledećem.

To prepodne, ljudi su negde išli. Obično ništa drugo ni ne rade - samo negde idu. Svi su žurili, ne razmišljajući ni o čemu, ne gledajući ni u šta osim u svoje cipele. Nove cipele, stare cipele, prljave cipele, izglancane cipele. Koračali su tako, spuštenih glava. Ponekad bi, na trenutak, podigli glave i pogledali ispred sebe, u nekog drugog ko je takođe podigao glavu da vidi ko njemu ide u susret. Toliko je cipela tog prepodneva dotaklo taj, skoro zamrznuti asfalt. Ko zna koliko se putanja tada ispresecalo, koliko se nepoznatih ljudi srelo. Bilo je hladno, užasno hladno. Bila je magla. I držala sam tada čvrsto novac u ruci, a ruku u džepu. To prepodne, bila sam samo jedna od onih koji gledaju dole, u svoje cipele i žure.
Ali ona nije gledala u cipele. Ona je gledala u nakit i pričala.

- Biće tako lepo, kada budem sve ovo kupila. Kupiću sav ovaj nakit i nosiću ga, nosiću svaki prokleti komad nakita u ovom izlogu na sebi u isto vreme. A sledeći dan, nosiću sav nakit iz ovog izloga. Biće baš, baš lepo... Sve ću to da kupim već danas - ili sutra!

Ljudi oko nje i dalje su ubrzano koračali. Svi ti ljudi bili su isti. Svi su imali jedan deo prostora ograničen zidovima, podom i krovom. Bez njega, bili bi ništa. Svi oni, imali su stan ili kuću i nekog ko će ih u toj kući sačekati. Neko ko će im se javiti svaki dan kada uđu na vrata stana, mokri od kiše ili snega, znojavi od vreline leta, umorni, tužni, srećni, besni. Svakako, neko će im reći: Zdravo, kako si? Kako je bilo na poslu? Kako je bilo u školi? I oni će odgovoriti. A tada, tog prepodneva, svi su žurili svojoj kući. Svi su jedva čekali da otvore vrata svog stana i istim onim novim, starim, prljavim ili čistim cipelama zakorače u njega. Tako, svaki dan. Jedva su čekali taj trenutak.

- Vidi, vidi, koliko je sve lepo. Nosiću ga, ali šta mi to vredi? Šta mi vredi, kad ne znam gde ću sa njim? Kad sam sve izgubila i nemam gde da odem. Tako to ide, jednom imaš, onda nemaš. Ali kako baš meni to da se dogodi...
- Mogla bih možda ovde da živim neko vreme. Samo za privremeno. Možda ovde, u ovoj kući... da, biće sasvim dobro tu. Ima dosta vlage, ali ću ja to rešiti.

Iz pukotina u prozorima i vratima duvao je hladan vetar. Onaj koji kao da sve proždire, do kostiju. Oko ove slike stvorio se drveni ram i na slici se sve lepo vidi. Ljudi na ulici. Žena, koja sama sa sobom priča dok gleda u izloge sa nakitom. Ponovo ljudi, koji je obilaze, neki se okreću da vide sa kime ona to priča. I ja, koja slučajno tuda prolazim i razmišljam o tome što sam upravo videla. Mislim o tome ceo taj dan, i sutradan.

Ta slika će nam verno prikazati stanje našeg uma, našeg društva, i šta se krije iza našminkane svakodnevnice.

You're not your job. You're not how much money you have in the bank. You're not the car you drive. You're not the contents of your wallet. You're not your fucking khakis. You're the all-singing, all-dancing crap of the world.

FUCKING WAAAAAAAAAAAAAAAANT! (J Dilla - Donuts/Donut Shop)

2011-11-21T01:45:00.001+01:00

I can't staaaaand to seeeeee you cry...

Pulp Fiction (1994)

2011-11-19T16:58:00.001+01:00

Mia: Don't you hate that?

Vincent: What?

Mia: Uncomfortable silences. Why do we feel it's necessary to yak about bullshit in order to be comfortable?

Vincent: I don't know. That's a good question.

Mia: That's when you know you've found somebody special. When you can just shut the fuck up for a minute and comfortably enjoy the silence.

Još malo o fakultetu...

2011-11-17T12:48:00.001+01:00

Često, u danima kao što je ovaj, razmišljam mnogo o fakultetu koji sam upisala. To razmišljanje je prilično kontraproduktivno, jer što više razmišljam, to više i gubim volju da bilo šta radim. A o čemu razmišljam? Pa, to je i više nego jednostavno. Pitam se da li je moguće da sam, po drugi put u životu, pogrešila sa izborom škole u koju idem. Svako ko me poznaje izgleda malo bolje nego što ja poznajem sebe, zna da K.K. i Prirodno-matematički fakultet nikada ne idu u isti koš. Mislim, odakle mi jebena ideja da upišem Prirodno-matematički fakultet, kad je i sam njegov naziv sastavljen iz dve reči koje mrzim, a to su prirodne nauke i matematika. Ne postoji ništa više što mrzim na ovom svetu od nauka koje u sebi sadrže brojeve i računanje. Nikada u životu nisam znala da uradim nijedan zadatak iz matematike, a da je kompleksniji od običnog sabiranja, oduzimanja, deljenja i množenja celih brojeva. A trudila sam se, išla na privatne časove i bacala pare, lupala glavu nad knjigom, ali nikad nije išlo. Obično bih kod kuće znala da uradim neki zadatak, ali kad odem na test, kao da bi mi se, odjednom, sve veze u glavi pomrsile. Sećam se da sam jednom U OSNOVNOJ školi dobila 1 na pismenom iz matematike. Eeeej, uvek sam bila odlična u osnovnoj, samo jedan razred me je delio od toga da budem Vukovac, ali jebeš to. Radi se o tome da me je ta jedinica ubila u pojam više nego bilo šta drugo. I zaklela sam se sebi tada, iako sam to odavno znala, da nikada u životu neću upisati ništa što ima veze sa računanjem.

Moje polje su jezici... učenje hiljadu strana, debele knjige, slikovito pamćenje... a ne jebeni brojevi. Lakše mi je da naučim sto strana neke knjige nego da skapiram jednu lekciju iz hemije. Ne, ozbiljno. Osećam se lepše kad znam da je preda mnom knjiga koja se sastoji samo iz slova, ma koliko opširna bila. Nikada nisam kuburila čak ni sa latinskim nazivima. Jednom kada pročitam latinski naziv neke vrste ili roda, ja odmah zapamtim i kako se on piše. Ali kada se radi o brojevima, kao da sam malo retardirana. Zato sam uvek u ljude koji kontaju matematiku i slične nauke gledala kao u bogove, kao u genijalce. Sećam se jedne budale iz srednje, rasturao je matematiku, a nije znao ni da se potpiše. I dok sam ga, sa jedne strane, zajebavala zbog toga, sa druge sam mu se nekako divila jer je znao bez problema da uradi nešto što ja ne bih skapirala ni za dva meseca.

A u osnovnoj sam imala jednog lika koji je bio kao neki ludi naučnik... radio je zadatke iz fizike unapred. I onda je upisao onaj specijalni smer u Jovinoj, i svi su ga mrzeli. A njega je, realno, bolela ona stvar. Nekako je, nas smrtnike, gledao sa visine. Ali opraštam mu! Bio je stvarno genije, iako je ovako bio odvratan kao osoba.

I sad na faksu, u grupi, osećam se kao izrod. Mislim da ne postoji gori osećaj nego kad sednem za hladni, kameni sto u laboratoriji iz hemije i gledam u tablu ispred koje se svi ređaju, nešto pišu i rade stvari koje ja ne razumem. Nešto mi odvratno kulja u stomaku i pitam se kako je to moguće. Osećam se kao dno, kao pojedinci koji na fakultet dolaze samo da bi se reklo da na njega idu. Ali oni su loši iz svih predmeta, a ja nisam. Ali kad dođu vežbe iz hemije, kao da se sve što sam postigla briše... i ja postajem isti očajni student kao i oni.

BOC

2011-11-09T12:53:00.003+01:00

U školi, na velikim odmorima, na faksu, u putničkom ili gradskom autobusu, na ulici, u sobi, u vozu, dok čekam u redu za markicu, pijem večernju kafu, idem peške iz Centra kući, učim, čitam, spavam, jedem, šetam, palim prvu cigaru, čekam kod crkve, stojim u redu u pošti da platim račun ili pošaljem nešto, vozim bajs na Keju, isprobavam zvučnike, čekam autobus,
već godinu dana
pitam se postoji li bolja stvar na svetu od ove
i to baš svaki put kad je pustim.

SAY!

http://www.youtube.com/watch?v=yT0gRc2c2wQ

Lažna fasada

2011-11-07T22:29:00.001+01:00

I tako je ovaj jadni student tamo neke nauke koja je, kao i sve ostale nauke, totalno neprofitabilna u ovoj državi, došao do jednog jednostavnog zaključka. Ustvari, ne bi se baš moglo reći da je taj zaključak tek sada, tako naprasno, uleteo u njegovu glavu, svakako je bio tu već duži niz godina, ali se ovaj put potvrdio u svom svom postojanju. A taj zaključak glasi: neki ljudi su grooooozni. Mislim da je ovo n-ti put da pišem o toj temi, ali imam osećaj da ne bih sebi objasnila neke stvari ni kad bih o njima pisala hiljadu hiljada puta. Ali zato, na svu sreću, imam ovaj blog, i na njemu mogu da ispljujem svu gorčinu koja mi stoji u grlu i pritom sebe ne upustim ni u kakve konflikte i rasprave.
Ovaj jadni student, koji to zvanje nosi tek mesec dana, prošli četvrtak imao je svoj prvi kolokvijum. Za njega je, bogami, učio jebenih nedelju dana. I kad je prošlo tih nedelju dana, student je shvatio da nema svrhe učiti ni sat vremena duže, jer to što je naučeno - naučeno je. Naravno, njegova glava nije bila glava nekog Tesle ili Pupina, pa za nedelju dana nije mogla da sažvaće svih sto pedeset stranica sa fontom veličine deset, ali moglo bi se reći da je student stekao solidno znanje iz te oblasti. Otišao je na kolokvijum, uradio test i nadao se da će se njegov rad koliko-toliko isplatiti.
Student sada tako sedi u svojoj sobi i razmišlja o rezultatima tog prvog kolokvijuma. Rezultati su već objavljeni na fakultetu i drugi studenti su već saznali da li su položili ili ne, ali on nije. Inače, mrzi da koristi reč kolege, pa će tako ubuduće umesto nje koristiti sintagmu "drugi studenti". Ti drugi studenti su bili ili jako srećni ili jako tužni i nisu prezali od toga da to i ostalima pokažu. Jer, vas zaista treba da boli uvo što je neko tamo, koga nikad u životu niste ni videli na fakultetu, POLOŽIOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO!!!!!!1 i što je tako srećan pa mora i sa onima koji nisu položili, a i onima koji su položili ali ih to ne zanima da u vidu CAPS LOCK OPCIJE tu radost i podeli.
Drugi slučaj, onaj koji volim da nazivam "slučaj lažne fasade" je jedna, meni u potpunosti neobjašnjiva pojava. To je: širenje ljubavi prema nepoznatim osobama. Recimo, neki studenti takođe ne prezaju da svojim drugim studentima u svakom trenutku i svakoj prilici, pokazuju kako ih vole. Recimo, vole da im ulepšaju jutarnje sedanje za kompjuter uz kafu time što će im preko zida na Fejsbuku dati do znanja koliko ih vole. A zašto ih vole, to ne znaju ni oni. Verovatno zato što samo studiraju istu nauku. Pa, to je tako opravdano! Svi koji studiraju isto treba međusobno da se vole, iako se ne poznaju. I onda zidovi pršte od različitih ljubavno-poetičnih izražaja. I svi se tako vole da je to neverovatno. Tolika količina ljubavi mogla bi da promeni sve! Recimo, ako ste vi položili kolokvijum, treba svima da stavite na znanje kako ih volite. Jer, da nije njihove ljubavi, koja je kao pokretač, kao magična sila koja sve loše stvari preokrene i od njih pretvori dobre, svi vaši trudovi bili bi uzaludni!

Ali sada je došlo vreme za krečenje, i stara fasada se mora oguliti. Svakim danom gulićemo malo ljubavne fasade sa najrazličitijih zidova. A ispod nje, ostaće sivi beton... Možda će nam on pokazati kakvi su naši osećaji, zaista. No, do tada ima još dosta vremena...

I godine prolaze...

2011-09-24T15:25:00.009+02:00

...ali se svaka ponavlja, kao pokvarena ploča. Nekada mi nije jasno zašto ih ljudi uopšte beleže... sve je ovo jedna, potpuno ista jebena godina. Brojke su samo varka.

Jedina stvar koja je dobra kao Bad Religion a dotiče se istih tema.

K. & B.

happiness is a warm gun

2011-07-18T01:02:00.000+02:00

Možeš me zvati kako god hoćeš jer ja nisam ime

2011-07-14T13:24:00.004+02:00

Nakon ovog, dvanaestog po redu Exit festivala, shvatila sam jednu stvar koja mi je, moram priznati, dugo vremena bila pred očima, ali kao da je nisam videla sve do sada kada se festival završio i kada sam pročitala jednu relativno noviju rubriku u Zabavniku. Čini se da bi bilo bolje da nisam, jer me je nakon čitanja toga Zabavnik nekako razočarao, ali sam shvatila da ću od sada glasno reći ono što mislim čak iako se zbog toga nađem u najneprijatnijem trenutku u životu.
Radi se o imenima. Recimo, radi primera, zamislite dva para potpuno istih patika. One su napravljene u istoj fabrici, istog su kvaliteta, ali među njima postoji samo jedna razlika: na jedan par je prikačen znak Lacoste, a na drugi nije. Ovaj par sa Lacoste znakom na sebi košta trinaest hiljada i prodaje se samo u inostranstvu u original Lacoste radnji, a ovaj bez znaka košta tri hiljade i prodaje se na pijaci. E sada, prvo zamislite da imate mogućnost da birate između ova dva para: koji želite da bude vaš, da vam ga neko pokloni? Verujem da bi većina izabrala ovaj par iz Lacoste radnje pre nego ovaj sa buvljaka. Zašto? Da bi svi videli na njemu taj znak. Da bi svi videli kako imate skupe patike koje su pride kupljene u inostranstvu. Oni koji bi izabrali ovaj drugi par gotovo da i ne postoje.
Dakle, iz ovoga zaključujemo da ovakav par patika ima realnu cenu koja iznosi tri hiljade. Ono što je na njemu najskuplje je Lacoste znak. On košta deset hiljada. Ali on čini te patike "živima", on im daje ime, vrednost, kvalitet.

Slična podudarnost sreće se i u muzici, a to je Nik Kejv i njegov bend Grinderman koji je nastupao na ovom Exitu. Nik Kejv je veliko ime. Svi znaju ko je Nik Kejv i kako on izgleda, čak ako možda ne znaju ni jednu njegovu pesmu, ali to, opet, nema nikakve veze, jer je to ime toliko puta ponavljano da su svi shvatili kako je on vrhunski muzičar. Nik Kejv je star čovek, on iza sebe ima veliku karijeru, mnogo snimljenih albuma, koncerata, i tako dalje. Dakle, on uživa slično poštovanje koje uživa Erik Klepton, Džimi Hendriks, Elvis Prisli, Dejvid Bovi... I zbog toga što je to ime i prezime - Nik Kejv (ili bilo ko drugi), dovoljno je da on dođe na neki festival, svira UŽASNO (čak i ja koja mogu da istrpim različito eksperimentisanje u muzici ono nisam mogla podneti), svi će reći kako je njegov koncert bio legendaran, najbolji na celom festivalu, kako on pomera granice kvalitetne muzike, drži časove rok muzike i slično. MA KOME SE ONO ŠTO JE ON SVIRAO SVIĐA. Ali, iskreno sviđa. Ko mi kaže da mu je ona svirka bila lepa, da se od petnaestominutnog drndanja bas gitare naježio od doživljaja, ja ću mu odati priznanje. Ono čak nije ni bilo sviranje. Činilo mi se da čovek umire na bini, a muzika je bila slična muzici na nečijoj sahrani. Ja sam svratila do Mejna dok je on bio tamo, sela sam sa drugaricama, odslušala poslednje tri pesme i prokomentarisala: "Ako je ovo Exitu hedlajner, onda je on stvarno pukao". Onaj nastup se nije očigledno svideo ni ljudima, pošto nikada na glavnoj bini do sada nisam videla toliko malo ljudi. I sad mene treba da bude SRAMOTA što sam prokomentarisala to za njega, zato što je on ipak ogromno ime u istoriji rok muzike. Ja treba "da idem da se nafiksam" i "slušam svoja boards of canada sranja". E, da znate, i hoću. I to radije nego da se sahranim uz ovako nešto.

U Zabavniku se pojavila neka nova rubrika o muzici, i tu se stalno vrte priče oko nekih rok muzičara, koncerata i albuma. Bilo je dobrih rubrika, kada su pisali o Arcade Fire, Pixies, The National-u, Bitlsima... ali taj što piše tu rubriku ne zna da je piše pošto je u njoj pristrasan i stalno propagira to "ludilo sedamdesetih". Kao da svi čitaoci Zabavnika slušaju istu muziku, i to baš tu. Prvo je, naravno, napisao: "Pored grupa Arcade Fire i Pulp koje su svirale prve večeri festivala, najviše obećavaju bend Nika Kejva "Grinderman" i bristolski sastav "Portishead"": (O tome koliko smaraju sa Portisheadom ljudi koji su za njih čuli dva meseca pred festival, drugom prilikom.) Onda je napisao sledeće, što me je zaprepastilo: "Pored gomile dosadnih grupa koje će ove godine svirati na Szigetu, pažljivim odabirom može da se nađe nekoliko zanimljivih koncerata. Tu prvenstveno mislim na njujošrki bend Interpol za koji mnogi kažu da uživo zvuči bolje nego na albumima." i "Sve u svemu, ako volite koncerte, a muzika vam znači više od nečega što drnda u pozadini, nećete morati da putujete mnogo daleko da biste uživali u dobroj svirci."
Drnda? Šta znači to "drnda u pozadini"? Baš me zanima! Mogla bih im poslati mejl sa pitanjem. I ko si ti da kažeš da su grupe koje sviraju dosadne? Možda se meni sviđaju sve, a možda nijedna. Ko kaže da je Interpol vredan gledanja? Ja ih prva ne bih gledala!
I tako me nanerviraše sa svojom pristrasnošću. Piši lepo ili nemoj da pišeš, šta ljude briga za tvoj muzički ukus, i to u takvim novinama kakav je (bio?) Zabavnik!...

Otvorena vrata

2011-06-13T00:53:00.006+02:00

Skoro je deset ujutru. I kasnim! Ovaj put zaista nisam ja kriva, već autobusi GSP-a koji se lenjo vuku subotnjim jutrima, baš kao da su ljudi. Prolazim jednim trgom na kom obično ima mnogo ljudi, ali ovaj put sam potpuno sama. To me pomalo plaši, kao da nije baš sve po planu i onako kako sam zamišljala. Osim toga, često me plaši i sam taj trg, zbog nagoveštaja koji svaki put dobijem prolazeći njime (doduše, retko sam tu, ali sasvim dovoljno da se javi). Taj nagoveštaj je sasvim neprijatan i neizvestan. Podseća na odbrojane dane, mesece, pročitane redove. I da li je moguće da je već jun? U to ni sama ne mogu da poverujem, a, izgleda, ni priroda oko mene - jutro je sveže, iako bi uskoro trebalo početi leto, ali to i nije toliko čudno jer je ono odavno prestalo da se pojavljuje. Hodam toliko brzo, da umalo trčim, ali osećam da ne bih trebala. Ulazim u zgradu, u njoj nema nikoga, osim portira koji čita novine u maloj kabini. On podiže pogled sa njih i gleda me upitno.

„Trebaju mi Otvorena vrata... znate li gde se nalaze?“

„Pravo, prva vrata desno.“

Koračam ubrzano, vođena poslednjom niti nade, osluškujući... ne spuštam pogled na svoja stopala. Međutim, u mojoj glavi, tih deset koraka činili su se kao hiljadu, i pet sekundi potrebnih da dođem do svog cilja čine se kao sati, dani, večnost.

Tada ugledam svoju senku. Pokušavam da hodam u korak sa njom, ali ona je nešto brža od mene. Ne mogu da je stignem. Ona hoda uspravno, ali je veoma nervozna, iako se to na njoj ne može olako primetiti. U glavi su joj različiti pojmovi koje treba da zapamti. I zna... mnogo više nego ja.

I kada skrećem desno, primećujem da su Otvorena vrata zapravo zatvorena. Svi oni su sa druge strane njih, samo sam ja sa ove, spoljašnje. To znam jer im čujem glasove. Otvorena vrata su se, u poslednjem trenutku, zatvorila i ja ne znam šta to znači, ili šta bi trebalo da znači. Ali u sve bih pristala da verujem, sigurna sam, kad bi zatvorena vrata značila nešto drugo od onoga što ja mislim da u tom trenutku za mene znače. Ne posežem za njima da ih otvorim, jer nema vremena za to. Ali već sledećeg momenta, sledećeg sata, jutra i ostatka dana, ja znam da još uvek nije kasno da me, na kraju, dočekaju širom otvorena.

so what do you know? ooh, you know nothing!

2011-01-20T00:39:00.000+01:00

Ароганција

2011-01-14T03:27:00.004+01:00

Клинци из неких завучених села од највише две хиљаде становника, наравно, имају обичај да долазе у градове да се школују. Онда се ови из града курче и мисле: "Хахаха глупа сељачина, ја сам из града, ја знам како треба, ја ћу успети, а он неће јер је глуп к'о курац!", а заправо ТАКВИ НАЈБОЉЕ УСПЕВАЈУ У ЖИВОТУ! Обично су најбољи ученици у разреду, добри студенти на факсу, све што започну иде им од руке, иако у већини случајева нису ни много интелигентни, ни много образовани. Неки од вас сад мисле да је ово типична предрасуда или тако неко срање, а ово је заправо прича из искуства или оног што сам видела. На пример, ја познајем једног лика који је дошљак, и осим тога што је најбољи ученик у разреду, он је невероватно арогантан. Као да је изнад свих што се свега тиче. Он мисли да је најпаметнији, најбољи, најинтелигентнији, блаблабла, а сви остали око њега су пропалитети. И онда отима, граби испред туђих носева, ником не жели да помогне, а није искључено ни да би превео туђи рад само у свој успех. Он ће сутра уписати факултет, а прекосутра некоме узети посао испред носа.
Наравно, не сметају мени људи са села, нипошто, али безобразни људи са села који би све да отму, да. Међутим, на неки начин их и разумем: неповољна финансијска ситуација, мала, затуцана средина и све остале недаће које таква средина доноси, претвориле су их у чудовишта која би газила преко свих зарад сопствене гузице. А ми, из града, смо тешке ленштине јер нам је од почетка све било на тацни и управо због тога препуштамо другима успех који би могао бити наш. Заправо су људи из града будале, кад боље размислим.
Али ово је још једна генерализација која смета свим паметницама које се јеже на такве ствари. :)

Nadrkanost

2011-01-02T16:19:00.012+01:00

Često su mi ljudi govorili: "Jao, al' si ti nadrkana osoba". I to baš nekoliko njih koji su vrteli tu istu priču stalno. A onda, kad sednem da razmislim malo o tome, shvatim da su to uglavnom ljudi koji me uopšte ne poznaju. Za svakog čoveka koji kaže tako nešto o meni mogu reći da me uopšte, nimalo ne zna. Uglavnom se nadrkanost uvek povezivala sa pojavom kada imaš nešto da kažeš, kada ne ćutiš ako ti se nešto ne sviđa, i kad patiš od sindroma koji se danas baš retko gde i trpi a to je da kažeš sve što misliš. Mnogim ljudima je lakše da budu samo još jedna ovca u stadu, bezlična, bezizražajna, koja se uklapa u sve postavljene kalupe i šablone. A svi ostali su - nadrkani! :D
Na primer, izađete sa skupinom poznanika (ne prijatelja) da odgledate neki film u bioskopu i svima se taj film neverovatno svidi, samo baš vama, eto, ne. I grozan vam je film, trudite se da ne zaspite i da bar nešto dobro pronađete u njemu, ali ne možete. A oko vas su sve nasmejane, oduševljene face. Završi se film, vaši poznanici svi srećni i pod utiskom, već pričaju o tome kako će ići i narednih dana ponovo u bioskop da ga gledaju, a vi, sasvim normalno, kažete: meni se film nimalo nije svideo, baš je glup i nezanimljiv. Bar polovina njih će pomisliti (ako ne i reći) kako ste vi nadrkana osoba. A to veze sa nadrkanošću ima - kakve?
Meni se, na primer, dešava da me keva non-stop podbada. Tako, zajebava me oko nekih sitnica (ali ne šali se ona, nego pomalo bezobrazno to radi). I onda se ja, naravno, nadrkam i nekad budem tako neraspoložena i po ceo dan, a ona pita: "Što si ti stalno nadrkana?" Pa kako da ne budem, ženo božija? A evo baš juče smo sedele kod nje u sobi, gledale onu emisiju, Magazin in valjda, na Pinku i smejale se na račun nekih budala koje su bile gosti. Toliko smo se smejale da su meni suze išle. Ali ona izgleda taj momenat nikad neće ni zapamtiti, nego samo one u kojima sam bila neraspoložena.

Nekad, na trenutak, izađem iz svoje glave i listam ovde svoje starije postove. Čak bih i ja za sebe rekla da sam baš neka nadrkana osoba, u većini slučajeva. Ali ako do sada niste shvatili da ja ovde pišem najviše o stvarima koje me nerviraju i koje mi se motaju po glavi pa moram negde da ih zabeležim, nemojte više ni čitati ovo. Isto tako, ljudi koji misle da sam stalno nadrkana... nek se ne druže sa mnom? Tako je jebeno jednostavno! O_O A poneki koji su to mislili su baš dugo bili u mom prisustvu. Ne kontam, pa ja se baš nikada sa nadrkanim ljudima ne bih ni družila. :)
Većina ljudi je stvarno površna (jao, evo je opet nešto kenja, nadrkana :D). Ozbiljno. Pričaće... ma pisaće naučne radove o vama, iako vas poznaju tek samo par meseci.

Alice in... what the fuck?

2010-12-31T01:54:00.012+01:00

Pare, pare, pare, pare, pare, pare, pare, pare, pare, pare, pare! :)

Note to self: ne gledati više filmove Tima Burtona.

Post br. 80

2010-12-09T23:27:00.003+01:00

Trenutno sam sebi stvari postavila ovako: fakultet koji planiraš da upišeš je najteži na svetu, ti nosiš neverovatno malo bodova iz srednje škole, jedina solucija ti je da osvojiš maksimum bodova da bi upala, nemaš mnogo vremena da naučiš, zadaci iz zbirke su tako teški da moraš da učiš svaki dan.

Naravno, ništa od ovoga što sam navela nije tačno, ali ja želim da postavim sebi stvari u glavi kao da jeste. Jedino to može da me motiviše. Ostali koje poznajem su dosta opušteniji, još niko ko ima samo jedan predmet za polaganje nije krenuo da uči u decembru, imam čak jednu drugaricu koja polaže tri predmeta za FPN i još nije krenula. Ja sam mnogo paranoična kad se radi o ispitima. Sećam se, kad sam polagala onu smejuriju za upis u srednju, krenula sam da učim u... novembru. Učila sam svaki drugi dan, da bih na kraju imala maksimum bodova. E kad bi neko mogao da mi garantuje da će tako biti i sada, ne bih izlazila iz kuće uopšte i ne bih uopšte uključivala kompjuter/tv i ostale gluposti.

Iskreno, pitanja iz zbirke jesu jako teška. Ja znam otprilike da uradim trećinu, ali sve radim po principu "Znam da je ovo odgovor, ali nemam pojma ZAŠTO jeste". A to zašto je, zapravo, najbitnije, jer nijedno od 1100 pitanja iz zbirke neće biti na ispitu. To je, kao, samo provera znanja i ta profesorka koja mi je prodala je bila u fazonu "Ako to znaš da uradiš studiozno, nema šta da brineš". Zbog te njene rečenice postajem opsednuta.

Sve što znam je da se JAKO bojim. :'( Nikad se u životu nisam ovoliko bojala nečega. Taj strah, međutim, može da bude dobar, jer me tera da učim... a opet, kad pomislim na mogućnost da ne upadnem... mislim da ništa strašnije na svetu ne može da mi se desi.

Hey man

2010-12-06T20:27:00.008+01:00

Tommy Chong: "Hey man! Check this out! I've got the best kush ever man!"

matrix

2010-11-24T22:03:00.006+01:00

23.11.2010	1:33:36	k	zamisli
23.11.2010	1:33:38	k	uzmes lsd
23.11.2010	1:33:39	k	u svemiru
23.11.2010	1:33:41	k	i slusas
23.11.2010	1:33:43	k	boards of canada
23.11.2010	1:33:46	Kolin	bitlse
23.11.2010	1:33:46	k	onako ti
23.11.2010	1:33:48	k	eksplodira
23.11.2010	1:33:48	Kolin	hhh
23.11.2010	1:33:49	k	glava
23.11.2010	1:33:50	k	hahaha
23.11.2010	1:33:51	k	bitlse
23.11.2010	1:33:52	k	hahaha
23.11.2010	1:33:55	Kolin	a
23.11.2010	1:33:56	Kolin	priznaj
23.11.2010	1:33:58	Kolin	svemir+bitsli
23.11.2010	1:34:00	Kolin	zajebano
23.11.2010	1:34:01	Kolin	hhhhhh
23.11.2010	1:34:04	k	onako vidis
23.11.2010	1:34:05	k	njihove
23.11.2010	1:34:08	k	iskrivljene face
23.11.2010	1:34:11	k	koje se talasaju
23.11.2010	1:34:14	Kolin	hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh
23.11.2010	1:34:15	k	u sablasnom osmehu
23.11.2010	1:34:15	Kolin	da
23.11.2010	1:34:16	Kolin	da
23.11.2010	1:34:16	k	od uva do uva
23.11.2010	1:34:20	Kolin	sablasni osmeh
23.11.2010	1:34:21	Kolin	lepa sintagma
23.11.2010	1:34:24	Kolin	dattass

23.11.2010	2:22:17	Kolin	jebote
23.11.2010	2:22:18	Kolin	pa znas
23.11.2010	2:22:21	Kolin	tebi je smesno
23.11.2010	2:22:23	Kolin	sto mislis
23.11.2010	2:22:25	Kolin	da mi je cale
23.11.2010	2:22:26	k	ja zamisljam kako mu average sin supkic
23.11.2010	2:22:26	Kolin	matrix
23.11.2010	2:22:28	k	pusta dodsona
23.11.2010	2:22:28	Kolin	a meni
23.11.2010	2:22:30	k	a on samo kaze
23.11.2010	2:22:30	Kolin	sto ti mislis
23.11.2010	2:22:31	Kolin	hhhhhhhh
23.11.2010	2:22:35	Kolin	fake
23.11.2010	2:22:36	k	zatvori to, znao sam o njemu i pre nego sto su objavili
23.11.2010	2:22:37	Kolin	hhhhhhhhhhh
23.11.2010	2:22:42	Kolin	hhhhhh
23.11.2010	2:22:46	Kolin	da
23.11.2010	2:22:46	Kolin	da
23.11.2010	2:22:48	Kolin	ozbiljni
23.11.2010	2:22:48	k	a onako
23.11.2010	2:22:49	Kolin	cale
23.11.2010	2:22:50	Kolin	u bossu
23.11.2010	2:22:50	k	mali pr0:
23.11.2010	2:22:51	Kolin	kaze
23.11.2010	2:22:53	k	kao supak srecan
23.11.2010	2:22:53	Kolin	so last year
23.11.2010	2:22:55	Kolin	hhhhhhh
23.11.2010	2:22:57	k	sto ce nasmejati oca po prvi put
23.11.2010	2:22:58	k	hahahaha
23.11.2010	2:23:04	k	sve skakuce na stolici
23.11.2010	2:23:05	k	a cale
23.11.2010	2:23:07	k	sa suncanim
23.11.2010	2:23:09	k	naocarima
23.11.2010	2:23:10	k	u stanu
23.11.2010	2:23:12	Kolin	hhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhhh
23.11.2010	2:23:12	k	hahahaahhaha
23.11.2010	2:23:17	Kolin	hahahahahahahahaha
23.11.2010	2:23:18	Kolin	znas kako
23.11.2010	2:23:21	Kolin	se valjam sada
23.11.2010	2:23:25	Kolin	suncane naocare
23.11.2010	2:23:28	Kolin	u wc-u
23.11.2010	2:23:29	Kolin	hhhhhhh
23.11.2010	2:23:30	Kolin	brije se
23.11.2010	2:23:31	Kolin	umiva
23.11.2010	2:23:32	Kolin	se
23.11.2010	2:23:33	Kolin	sa njima
23.11.2010	2:23:36	Kolin	hhhhhhhh
23.11.2010	2:23:39	k	hhaaghahahahahhaahahhaahahhahahahahahhahaha
23.11.2010	2:23:43	Kolin	i ima onaj orman
23.11.2010	2:23:44	Kolin	gde ima
23.11.2010	2:23:46	Kolin	34322 istih naocari
23.11.2010	2:23:48	Kolin	hhhh
23.11.2010	2:23:48	k	dada da
23.11.2010	2:23:50	k	hahahahhahahaha

smokes quantity

2010-11-23T11:48:00.001+01:00

Sometimes truth is stranger than fiction

2010-11-22T20:57:00.004+01:00

If I could fly

high above

the world,

would I see

a bunch of

living dots

spell the

word

stupidity?

Or would I

see hungry

lover

homicides,

loving

brother

suicides,

and olly olly

oxenfrees,

who

pick a side

and hide?

:)

2010-11-19T22:59:00.015+01:00

Ova fora na Fejsbuku sa omiljenim likovima iz crtaća na profilnim slikama je najbolja stvar koja se ikada dogodila na tom sajtu. Za godinu dana, koliko imam profil, skoro ništa lepo i vredno pamćenja se na njemu nije desilo... uglavnom kretenski statusi, glupe fotografije, glupe pesme koje ljudi svaki dan kače, užasne profilne slike (ne samo u listi prijatelja, već i šire)... i previše "prijatelja" u listi prijatelja. Često mi se desi da kad otvorim taj sajt, zgadi mi se trenutak kad sam sela za komp.

Ali ovo sada... stvarno divno. I, što je najlepše od svega, odziv je neverovatno velik. Bar polovina mojih prijatelja je okačila nekog lika ili likove na profilnu. Podsetila sam se mnogih crtaća koje sam skoro zaboravila... Podsetila sam se detinjstva... ima li nečeg lepšeg od toga? :)

Onda su se tu našli neki idioti kojima je to "nezrelo, glupo, retardirano, klinački". Pa ko te jebe, realno, ako ti je to nezrelo i glupo. Zapravo si ti nezrela debilčina ako ti takva sitnica smeta. A ako je gledanje crtaća odlika nezrelosti, zovite me nezrelom celog života.
Ne sviđa ti se ideja - poštujem. Nemoj promeniti profilnu sliku. Ali nemoj ni kačiti te svoje odvratne, sarkastične statuse na račun pola sajta koji je ideju prihvatio i time bar malo oplemenio notornu glupost tog mesta na kom se ljudi samo takmiče ko ima više "lajkova", prijatelja i lepšu profilnu sliku (ako se sve to zajedno može i nazvati lepotom).

Kad god se desi neka lepa sitnica, kao na primer ovo, uvek će biti idiota koji će tome kontrirati na sav glas. Najgore od svega je to što se radi o mladima mojih godina, koji se ponašaju kao neki odvratni matorci i misle da će svojim nadrkanim stavovima privući ljude oko sebe i tako biti "kul". Odvratni ste, majke mi.

P.S. Živela opcija "hide" na početnoj strani! Prosto zaboraviš da neki ljudi imaju internet... a u određenim slučajevima, nema ničeg lepšeg od toga. :)

Čaj

2010-11-14T22:01:00.013+01:00

I tako ja pijem svoj čaj u deset uveče umesto u pet popodne. Sad je totalno bezukusan i hladan.
Da me neko pita sada "Gde ti je mladost, Kristina?", mislim da bih ga oterala u. Osećam se kao da sam tri puta starija nego što jesam. I ne samo ja, već se svi tako oko mene osećaju, čini mi se. Ja to ne volim. Nikad to nisam volela. Već pet godina u kontinuitetu, ovi meseci staju mi na žulj. Čim stigne oktobar, ja znam: gotovo je. Svaki dan gledam u iste face, sedim u istim barovima, vozim se istim autobusima, čak i prolazim svaki dan istim ulicama. Mislim, nije da nisam pokušala da pronađem okolni put, samo da razbijem monotoniju, ali on kao da ne postoji. Kao da je ovaj grad sastavljen samo od ulica kojima svaki dan prolazim. Jednom sam, tamo negde u oktobru, sedela sa D. na onim klupicama pored Gradske i neki mali Ganci je svirao harmoniku (mislim, nije kao da je svirao, pre je bezveze njakao one dirke), vreme je bilo odvratno, sivo i ljudi su hodali neverovatno brzo kao nikad do tada. Kao da beže od nečega. A taj mali se satima iživljavao na toj harmonici. I onda je D. rekla: "Ovo kao da je neki jebeni rat!" Čak su i golubovi onako leteli kao u onim ratnim filmovima.
Kad bih mogla nešto da menjam u ovom gradu, ja bih.... e, bolje da ni ne pišem, jer se zapravo ništa ne bi promenilo ni kad bih napisala petnaest strana. A evo i azijskih bubamara, pa i to se valjda, ocamujebem, računa kao neka promena.

"This is, literally, the best thing ever."

2010-11-04T21:53:00.003+01:00

A oni plaćaju pedere...

2010-10-28T23:10:00.009+02:00

Šokantna vest koju sam danas pročitala u novinama o načinu na koji je umro jedan četrdesetčetvorogodišnji čovek iz Srbije, delovala je na mene kao šamar ili, još preciznije, polivanje zaleđenom vodom. Naime, čovek iz nekog sela na jugu umro je od gladi, njegovo mrtvo telo ležalo je na podu kuće, a majka, nepokretna, iscrpljena, na samrti od gladovanja, danima je gledala mrtvog sina i ništa nije mogla da preduzme. Meni ovo izgleda kao scena iz neke odvratne knjige ili filma, nešto što se ne dešava u stvarnosti, nešto što je prosto nemoguće da se desi. Kad ono, zapravo, ovakvih situacija postoji na hiljade i hiljade.

A Srbija, poslušna, kao lutkica zakačena koncima, igra u evropskim rukama kako je one pomeraju. Naša "demokratska" vlast se na račun sopstvenog naroda uvlači u evropske bulje.
Moj stav je sada čvrst kao stena i nijedna osoba na svetu ga ne bi mogla oboriti. Srbija novcima gađa Klintonku, pedere, i ostale pripadnike manjina koje terorišu nad većinom. Ovo je naša prava slika. Dotakli smo krajnju granicu i sigurna sam da se ni u kamenom dobu ovakve stvari nisu dešavale. Još jednom neka neko proba da mi iznese svoj idiotski stav o štićenju pederske parade i svađa se sa mnom oko toga. Svi ti isti "alternativni" klinci i mladi koji se bore protiv huligana, a ne znaju ni šta su huligani, koji podržavaju paradu jer je to na zapadu tako kul i IN, usrali bi se kad bi samo jedan dan ostali bez ručka. Kako bi se tada samo stavovi i pogledi na život menjali.

Novi Sad plus Kandakodžainebojša

2010-10-17T01:37:00.006+02:00

Ne postoji bolji domaći bend. :)

Tome u prilog ide svirka od 2 i po sata.
I dvaput su se vratili! :D

Parada srama

2010-10-11T21:10:00.004+02:00

Juče sam bila u Beogradu u nameri da se priključim mirnim protestima protiv Parade koja se održala. Pošto je lokacija železničke stanice odmah pored mesta na kom se održavala, čim sam izašla iz stanice dočekalo me je zaprepašćenje - kordon policije koji je štitio ovaj događaj. Radilo se o šest hiljada policajaca (ako baš volite tačno: 5.600). Svi su bili postrojeni, red policajaca bio je dugačak nekoliko kilometara. Sve to bilo je zatvoreno za saobraćaj i prolaznike. Iznad naših glava proletao je helikopter - i sve to me je podsetilo na neko odvratno, vanredno stanje. Kao da će za nekoliko minuta tim ulicama proći Obama lično.
Šest hiljada pandura koji su plaćeni iz naših džepova. Da, ti si ih platio, ja sam ih platila, platili su ih naši roditelji, naši prijatelji, svi ljudi u ovoj državi. U državi u kojoj je prosečna plata oko trideset hiljada dinara, u kojoj trećina ljudi nema posla, u kojoj sve propada... oni su ispunjavali hir šačice ljudi koji su svoju dokonost lečili time što su Paradu održali baš u centru grada. Ponuđeno im je Ušće, ali su oni namerno odbili tu lokaciju, uz stav "Ako nećemo biti u centru, nećemo nigde". Šačica od hiljadu ljudi koji ne znaju šta će sa parama, koji se bore protiv prava (?!?!), koja hoće slobodu (kad čujem ovo dođe mi da plačem od muke), MANIPULISALA JE stanovnicima Beograda, kao i celom državom koja je njihov hir potkrepila novcem, i to protiv svoje volje u većini slučajeva.
KAKVA JE SLOBODA NJIMA ODUZETA? Otkad je pripadnicima LGBT populacije zabranjeno da hodaju ulicama grada!? Otkad imaju zabranu na disanje, školovanje, zdravstveno osiguranje, zapošljavanje? KO NJIMA USKRAĆUJE SLOBODU MIŠLJENJA, KRETANJA, ŽIVLJENJA? I zbog čega oni moraju svima naglašavati da su pederi? KOGA BRIGA DA LI SI TI PEDER? ZAŠTO JE TO VAŽNO? ŽIVI I NEMOJ DRUGE OPTEREĆIVATI SVOJIM SEKSUALNIM OPREDELJENJEM, JER TE ZA NJEGA INAČE NIKO NIKAD NEĆE NI PITATI!
U državi u kojoj je tradicija porodice isprepletena kroz prošlost, u kojoj je povećan mortalitet, u državi u kojoj svaki prosečan stanovnik živi u brdu problema... gej parada je sasvim sporedna stvar. Jebiga, ali tako je. Iako je lepo voleti se i sve, ti u ovakvoj državi kakva je Srbija ne možeš praviti paradu jer će se velika većina samoj paradi i suprotstaviti.
Jedanaest miliona evra iz državnog budžeta potrošeno je na bezbednost šačice kretena (a ubeđena sam da su većina od njih heteroseksualci koji ne znaju šta će sa parama), umesto da su te pare utrošili u svrhe koje decenijama čekaju na svoj red. Stotine hiljada porodica nema krov nad glavom, bolesni nemaju lekove, deca nemaju dnevni obrok, ljudi na Kosovu nemaju struje... zdravstvo je u rasulu, obrazovni sistem propada, fakulteti pljačkaju studente... a oni plaćaju toliku sumu na nečiji hir. Zašto sva ta žandarmerija nije otišla da brani porodice na Kosovu koje, i pored sve svoje bede, ne mogu ni ispred svoje sopstvene kuće da izađu, u strahu da ne budu ubijeni?!
Sve novine i dnevnici ispunjeni su pričama o lomljenju Beograda, a LJUDI NE SHVATAJU DA JE TO SPOREDNA STVAR U SVEMU OVOME. Naslovi u novinama su samo maska za sve ono što je u ovoj državi javna tajna. Za sve što se u ovoj državi zna, a šatro ne zna se. Tu je jezgro problema. Kada su već uzeli toliko novaca za Paradu, uzeće još malo i za sređivanje Beograda. I srediće ga u roku od mesec dana, ali će se ovaj problem vlasti prevlačiti GODINAMA!!! Vandalizam je samo odgovor na ovo što su Paradom pripremili, vandalizam je OČEKIVAN!!! Naravno, ne podržavam neiživljenost, moglo je sve proći i mirnijim putem, ali potpuno mirnim nikada! Svi su to znali - znali su političari, znali su organizatori Parade, znali su ALI SU IPAK PARADU ODRŽALI. I niko onda ne može reći da je zapravo kriva gomila klinaca koja je rušila grad.

John Winston Ono Lennon

2010-10-09T00:15:00.001+02:00

People say I'm lazy dreaming my life away...

I'm just sitting here watching the wheels go round and round
I really love to watch them roll
No longer riding on the merry-go-round
I just had to let it go

9. 10. 1940. - 8. 12. 1980.

10.10.10.

2010-09-12T17:59:00.000+02:00

Danas mnogi ljudi pogrešno shvataju veru i šta ona sa sobom nosi. Jednoga dana, kada budem imala dete, vaspitaću ga da ne veruje u boga. A to zapravo nije vaspitanje niti usmeravanje jer neće biti kršten od rođenja (kao što nisu ni mene krstili), neću ga učiti da se moli, neće ići u crkvu itd. Nikada ne bih imala dete sa nekim ko se ne slaže sa ovim stavom. Sviđa mi se ta mogućnost koju sam i ja imala kao mala, a imam je i sad: u životu sama mogu da izaberem šta ću da radim sa sobom.
Drugi razlog je: od zanimanja u ranim godinama svog života, preko verovanja u osnovnoj školi, indiferentnosti u srednjoj, stigla sam do tačke kada mi se od pojedinih ljudi koji non-stop naglašavaju kako veruju jako povraća. Jako. Najgore od svega je što je jedan od tih "vernika" i moj novi profesor veronauke, pa moram da ga gledam svake nedelje, a to mi strašno teško pada jer je šaban najjačeg kalibra. On se moli bogu i uzima molitve u usta svaki dan i poziva se na Isusa, a prošlog petka je izjavio kako homoseksualcima na gej paradi treba razbiti lobanju.
Ajde sad, na stranu sa stavovima oko parade i gejeva, ali...
On je izjavio kako homoseksualcima na gej paradi treba razbiti lobanju.
Treba razbiti lobanju.
Razbiti lobanju.

Jedna devojka iz razreda se usprotivila svemu tome (dok je ostalih dvadesetoro bilo na strani profesora), a on je svom snagom, argumentima i dokazima branio svoj stav, govoreći kako "ne treba da gleda dva muškarca kako se pipaju za dupe u gradskom parku".
- Znači, profesore, vama kad neko ko je drugačiji zasmeta, vi biste ga odmah prebili?
- Naravno.

Zvučao je kao jedan od onih napaljenih klinaca željnih frke, tuče, prosute krvi. Preciznije da kažem: zvučao je kao jedan od onih napaljenih majmuna koji su sedeli preko puta njega. A nije li pomalo kontradiktorno to što je na čas veronauke došao u uskoj majici i pederskim, iscepanim pantalonama (da sere o pederima)?
A to je za mene nešto najgore od svega. Kada ljudi traže trn u tuđem oku, a ne vide balvan u svom. Nekada sam bila naivna i mislila da su vernici željni krvi debili, da na taj način skrnave svu dobrotu koju njihova religija propoveda, ali sam sada shvatila da religija može lagano ruku pod ruku ići sa nasiljem. Previše je često da bi bilo slučajnost.

Što se mog stava o gej paradi tiče, ne podržavam je samo zato što je to jeftina šminka za obmanjivanje naroda. Međutim, čak i da se tu radi o čistim poslovima, ne bih je podržavala, iz razloga što gejevima uopšte nisu uskraćena prava na normalan život. To što oni smatraju da je u redu stupati u brakove i usvajati decu, plod je zaista poremećene strane njihovih umova. Smatram da nijedno dete ne bi volelo da mu se mama zove čika Zoran. Postoje mnogi načini na koje mogu steći poštovanje naroda, na primer - organizovani humanitarni rad, ekološke aktivnosti, pomaganje ustanova ili škola za decu sa mentalnim poteškoćama i tako redom. Šetanjem ništa neće postići, osim što će ubosti prst u oko svima onima koji ih ne podnose, i na taj način samo sebi izazvati štetu. Međutim, uvek sam gotivila i podržavala homoseksualnost, ali onu normalnu homoseksualnost koja zna za granice, podržavam homoseksualce koji ne idu na paradu, koji se ponašaju kao i svi ostali ljudi i ništa ne izvoljevaju. Ja bih prva pošteno (tako da to zauvek pamti) išamarala nekoga ko zajebava (a kamoli udara) pedera SAMO zato što je peder. Nasilje ne podržavam ni na toj paradi ponosa, jer sam pogledala nekoliko video snimaka prebijanja, i to baš u Beogradu. To je STRAŠNO. Te ljude koji su bili toliko nasilni da je to nemoguće zamisliti, poslala bih na njive da crnče za džabe ceo život, pa da taj višak snage koji imaju kanališu u korisne svrhe. Ne mogu da zamislim da je moguće da neko nekome priđe na ulici i krene da ga besomučno šutira, čak i kada taj završi na zemlji. Kakve su to životinje?! Da li bi i taj profesor koji svake nedelje smara o Svetom Savi, Jovanu Krstitelju i ostalima bio u stanju da, posle takvih reči koje izgovori na času i koje kao treba da nas usmere na pravi put, ode u Beograd i izudara nekog homoseksualca bejzbol palicom, na primer? GDE IDE OVAJ SVET?

Beograd plus Kandakodžainebojša

2010-08-28T17:46:00.011+02:00

+

=

A Tribute To My Beloved Friend

2010-08-23T23:32:00.018+02:00

Hello, my little sweetie. It's almost midnight now. I've walked a long way from my friend's house to mine and while I was walking, I thought of you, as always. I felt like I need to write this special tribute to you. We didn't bury you or cremate you, and you don't have a tomb, because I wasn't ready for this hard step of burying you, so this will be my special way of saying goodbye to you. And somehow, I feel it'll be better if I write it to you in English. I don't know the reason, but it just makes me feel more content.
After two nights of non-sleeping and 48 hrs of non-eating, I spent the whole day with one of my best friends. She helped me too much and I found a little ray of happiness while I was with her. I ate and laughed for the first time since you passed. But anyway, I thought of you every single minute, just didn't talk about you. It made me feel a little bit better. I'm so thankful to my friends for being here with me in this hard moments. So, because I feel better, I decided to write you this. I won't cry while writing, and that's the most important thing, because I feel like I'm reading a long note about you on your funeral, and the most important thing is to be calm and not cry.

It was a cold, rainy day when my mom started our car and we headed to small village near our town. You were waiting for me in one of the houses. We met up with my friend and she brought us to that house where you were born. I didn't enter it because of the bad weather (I stayed in the car with my mom), and she ran to the backyard of the house and brought you in a small opened box. You were so little and you just sat in that box, so we couldn't see you while she was carrying you. When she opened the car door, I saw how small you exactly were. You melted our hearts since the first second we saw you. I was so freaking happy, and I knew that it's just the beginning of a new life with you in it.
The first days in your new home were so hard both for us and for you. You couldn't get used to new home and you stayed in my room the whole afternoon and a couple of next days. You didn't eat and/or pee. We were so scared that you'll never get used to your new bed, toys, food and especially to us. So you just cried whole day and night and you slept on my pillow and I was so scared that you'll leave a dirty trace in my bed. But you didn't do it. You were so smart and loving. I felt like there is no way for you to do such a thing. I kissed you and held you all night long. Every night I turned off the lights, you knew that it's the time to sleep and you just found the best place to curl up.
The days passed and you begun to love your new home. You ate hot milk, played with your new toys and just lived the new side of your life. I decided to name you Boki (or Bokica), because I just loved the name Bojan almost the entire life. Mom was first opposed to, but she accepted it quickly.
Everyone knew you, my little friend. My friends came to meet you, you played with them. They told me that they've never seen the crazier and more playful cat. One of my friends told me that you are the sweetest cat she has ever seen. She fell in love with you.
Everyone played with you. You were so happy when my friends came to mine house, like they were your friends, too.

Life was passing. You became one of my most important friends. You were like a human - you ate just EVERYTHING, played with your toys, peed in a bathtub, which was great because you never again messed the other parts of our home. I loved to spend time with you and whenever I was out of my house for day or two, I started to miss you horrible and wanted to come back home. When I entered home, you ran to the door to greet me with your sweet voice. I talked to you so often. We watched TV together and I explained to you what the people were doing in some shows. You loved to sleep on my chest and eat from my hand. I usually played you some music, for example: Ratatat's Wildcat, and told you that you are the cat from the song. You were so confused and watched the speakers to figure out where the sound is coming from.

You loved to climb. You loved to walk on the edge of terrace and my room window. We were SO scared because of that, we lectured you many times. But you continued to do the same thing again and again. We decided to let you do it. We just thought everytime that you know what you're doing and you'll never fall. We said to ourselves: "God, it's a cat! He was born to climb and walk on edges. Relax!"

But, my little sweetheart, that was the worst mistake we ever thought of. Walking on the edge and your playful nature, brought you to pain that would have lasted forever. On Friday/Saturday night (08/20/2010 or 08/21/2010), you fell down from the second floor when you were home alone. We left the doors of a terrace opened, as always. We have never could imagine that this is going to happen. When my mom came back home, she realized that you aren't there. Something was terribly strange. She called your name, but you didn't answer it. Then she ran downstairs with flashlight turned on in her hands, and was searching for you in the backyard of our building. She looked for you close to 30 minutes and finally found you. She carried you back home, you were still alive. She put you down on the floor, but you couldn't walk, and you breathed so deep, which meant that you were suffering a big pain.

I came back home next morning, at around 7:30 AM. I already talked with the mother over the phone, and she told me what happened. I cried so much for the whole way back home. My best friend, the one that said you're the sweetest cat on the world, was with me and she cried too. She gave me an incredibly good support.
When I entered our flat, I found out that you're lying motionless in mom's room. You cried so hard and painful when you heard me entering. I ran to you and layed down next to you. I talked to you, but you didn't react, like you didn't hear me. I kissed you and hugged you and still couldn't accept that this was happening. You cried sometimes, too. I layed like that the whole morning untill 11 AM when the vet came to our house. He told me that there is no salvation for you and you'll never walk again. It sounded as the weight of the world broke down on my shoulders while he was saying these words. That meant only one thing: we had to put you down. So he took you away and you never came back.

I miss you, my little baby. I don't think that the pain of your loss will ever completely go away. Sometimes it will get easier, but I'll always have those bittersweet memories around you. My arms ache for hugging you. It's so empty in our home now. Everytime I enter it, I expect that you'll jump from somewhere and greet me like you always did. But that will never, ever happen again. I miss playing with you, I hate your still and unmoving toys. They died with you. And that's not fair, my little friend. You just started living with us. Our journey has just begun, and it's so sad that you had to leave that soon. It isn't important how long you were with us - I just felt that you belong here, and that you have to live with us.
I feel like I'm ready to let it be now. I have to say one final goodbye to you. But I will never forget you, I promise. In my life, you'll never be just "one cat I once upon a time had". You will be my friend.

Love you always my little friend,
your big friend Kris.

Farewell

2010-08-22T16:22:00.001+02:00

What do you do when a good friend dies?
Do you lash out in anger and curse at the sky.
Or grasp hard denial, the means of the weak,
In an effort to kindle the comfort you seek.

What do you do when a good friend dies?
Once life's breath, so precious, gives the chest final rise.
In haste you take blame, no other at fault,
You kneel upturned earth and deem all happiness to halt.

What do you do when a good friend dies?
When with him the times, both good and bad, lie.
Do you cast aside the past,
for memories hurt much too much,
Or struggle and fight for that last lingering touch.

What do you do when a good friend dies?
When all of the tears have all but been cried.
No matter how much, no matter how hard you try.
The only thing to do is say farewell.
Goodbye.

HIV

2010-08-17T17:34:00.005+02:00

Danas sam pročitala vest o nekoj pop pevačici Nađi iz neke nemačke grupe koja je završila na sudu zbog toga što je između 2004. i 2010. godine imala nezaštićene seksualne odnose sa nekoliko muškaraca, i svima njima je prenela HIV virus. Ljudi su te vesti komentarisali rečima „NA LOMAČU!“, „Koja kučketina, šta uradi jadnim ljudima!“, „Ovo je strašnooo! PA ČOVEK NIJE ZNAO!“ itd.
Onda sednem pa razmišljam da li su ljudi zaista tako retardirani.

Ako su se ti muškarci zarazili HIV-om od nje zbog toga što su je upoznali na jednoj žurci i završili u krevetu sa njom isto veče, oni su krivi za to. Ne ona. Čak i da je želela da ih zarazi, ona ni najmanje nije kriva. Kriva je jedino ako su bili dugo u vezi (a to se nigde u tekstu ne navodi), i ako im je prećutala bolest pa su imali nezaštićen seksualni odnos. Ukoliko se radi o prvom slučaju, ne znam za šta se njoj sudi!?
Zamislite kada biste pretrčavali na najvećem bulevaru u Beogradu, tamo gde je saobraćaj najprometniji, ne gledajući ni levo ni desno, i pokupi vas auto, a vi kažete „On je kriv! Ja nisam znao da će on baš u tom trenutku tuda proleteti!“ Pa čak i da je neko namerno nagazio papučicu i smeškao se dok je od vas pravio pekmez na putu, on uopšte nije kriv jer ste vi pretrčavali. Nadam se da sad shvatate retardiranost pravosuđa i ljudi koji misle na način kao ti što su komentarisali. Zbog takve gluposti ljudi, sve više je onih bolesnih, zaraženih HIV-om i ostalim sranjima.

Standardi

2010-08-13T15:29:00.005+02:00

Kad malo bolje pogledam iza sebe, u protekle tri godine, shvatam u kakvom sam se okruženju konstantno nalazila - svaki dan, po 6,7 h dnevno. Okruženje koje je svojom pojavom činilo da se osećam neprijatno, grozno, "autsajderski". A zašto? Samo zato što se nisam uklopila u neke njihove 'standarde', što nisam igrala igru po njihovim pravilima. Ne da bih se izdvajala ili tako nešto, jer to je potreba koju sam prevazišla u osmom osnovne. Ne da bih terala inat ili da bih pokazala kako sam pametnija od njih. Već samo zato što sam se tako prijatnije osećala.
Kad ljudima pričam ovo, većina koluta očima (ako ne vidno, onda sigurno kad nam se razgovor završi i ja im okrenem leđa). Kako je moguće da se baš ti jedna ne poklapaš sa toliko velikim brojem svojih vršnjaka? Čak sam i ja samu sebe to milion puta pitala, ali odgovor je uvek isti - igrom slučaja, sudbine i tako nekih gluposti - našla sam se na istom mestu sa profilima ljudi koji mi apsolutno ne odgovaraju.
Zamislite jednu šahovsku tablu. Vi imate samo jednu figuricu na raspolaganju - kraljicu, a protivnički igrač ima sve figure. Treba da načinite prvi potez i pojedete bilo koju od protivničkih figura i preživite. A to je zapravo nemoguće, jer koju god da pojedete, bićete pojedeni u prvom protivničkom potezu. Otprilike tako nekako se i ja osećam. Prvi red figurica, pešaci, predstavljaju osobe sa kojima mogu tako-nekako da se uklopim, a do onog drugog reda u kom su kralj, kraljica, konji, lovci i topovi, ne mogu ni da stignem. Ovo naravno ne treba shvatiti na metaforičan način da sam ja suviše 'nisko' da bih stigla do njih, i da mogu da stignem samo do pešaka, jer sam šah uzela kao primer, jačina figurica nije od velikog značaja.
Tamo su standardi veoma bitni. Jako je bitno kako ćeš da se prikažeš i kakav utisak ćeš ostaviti u svakom trenutku. Neverovatno je važno kakve si patike kupio, kakav telefon imaš. Ako te sretnu sa lošom frizurom, pomisliće da si neuredan. Ako vide da si ceo dan ćutljiv zbog nekog levog razloga nevezanog za njih, pomisliće da si čudan. Ako se zanimaš za mnogo stvari, čitaš knjige, časopise, gledaš Diskaveri - pomisliće da si retardirani štreber. Ako slušaš mnogo različite muzike koja nema dodirnih tačaka sa njihovim standardima - pomisliće da si ta reč koju ni ne moram da napišem jer je svi vrlo dobro znate. Ako pričaš dobro strane jezike - čudan si i retardiran si. Ako si dobar u nekom sportu, tipa golf - debil si. Bitno je samo da nije košarka ili fudbal jer je sve osim toga "aut". Ako imaš dara za pisanje, crtanje, slikanje, fotografiju, ti si retardirana morončina. Ako te zanimaju neke nesvakidašnje teme koje se kose sa njihovim standardima - ti si idiotska konjina.

E sad, sa druge strane postoji još jedna grupa od otprilike istog broja ljudi. Sa njima se neverovatno dobro slažem. Oni me poznaju, tačno znaju kakva sam. Sa njima mogu da pričam o kiši meteora, svirkama u gradu i zašto je dno čaše ravno a ne talasasto. Bukvalno. Toliko se dobro razumemo i održavamo odnos bez ijednog standarda koji je zastupljen u onoj prvoj grupi. Sa njima bih mogla ceo život provesti, bez prekida. Mogu da lupetam gluposti, mogu da pričam o najozbiljnijim stvarima. U svakoj temi naći ću neku podudarnost. A to volim. Obožavam ljude koji pričaju o nebitnim i nesvakidašnjim temama. Mislim da sam to već rekla.

Nikada se neću truditi da se uklopim tamo gde ne pripadam. Da sam par godina mlađa, napisala bih to ovako: "Nikada neću biti ista kao oni, uvek ću se truditi da radim na sebi, bez obzira na to šta okolina govori ili misli."

Ko kaže da kraljica mora da načini potez? Nijedna figurica protivničkog igrača takođe ne može nju pojesti u prvom potezu. Tako je najbolje ostaviti ih. Na distanci.

Stranci vs. naši ljudi

2010-07-23T20:11:00.006+02:00

Znate li onaj osećaj - kad stojite pored nekog tipa i osećate da je stranac, da nije Srbin, iako vam to niko nije rekao, a on nije progovorio ni reč, niti dao neku aluziju na to da nije odavde. A vi prosto znate, vidite to. Onda posle par trenutaka on progovori na engleskom ili nekom levom jeziku i vi se samo nasmejete: „Znao sam!“
Sinoć sam šetala sa S. i njenim dečkom iz Grčke. Ljudi su ga čudno gledali, neki se čak i okretali za njim, iako ništa na njemu nije bilo neobično. U par navrata sam prokomentarisala kako „ovi garant znaju da je stranac“. Jedino je taksista pogrešio kada smo trebali platiti - obratio se njemu, na srpskom.

Ne volim da generalizujem, ali stranci su mnogo drugačiji od naših ljudi. Većina prosečnih klinaca, mojih godina iz Srbije, je uglavnom ograničena sa mnogih strana. Teško da bi znali naći neku temu koja bi i njima i tom nekom strancu bila zanimljiva za razgovor. Evo uzimam primer: totalno random dečko iz moje okoline, mog godišta, mi je pao na pamet. Prva stvar koju pojma nema je engleski. Ali ajde kao da pređemo preko toga i zamislimo da zna da se sporazumeva. Onda dolaze na red teme. Uglavnom zna ono što mu serviraju usrani mediji u našoj zemlji. To da ga pitaš, znao bi da izdeklemuje. Što se tiče sveta, možda je tek onako načuo za neke zanimljive vesti, npr. erupcija onog vulkana na Islandu sa tako čudnim i jebeno dugačkim nazivom koji bi izgovorio tek posle lomljenja jezika na par mesta, onda kao neko izlivanje nafte u Meksički zaliv, iako garantujem da na karti ne bi znao da pokaže gde se taj zaliv nalazi. Jedino što mogu da kažem da bi znao su vesti iz sporta, ako prati englesku ili špansku ligu ili svetska prvenstva, mogao bi pričati nešto o tome i eventualno tenis koji je sada mnogo moderan i totalno „in“ za praćenje. Ostalo - muk. Knjige, filmovi (evo priznajem, ja o filmovima ne bih znala da beknem, tu temu zaobilazim i kad pričam sa našim ljudima, kamoli strancima), kultura, umetnost, muzika, bla bla... tišina.
Znam za one priče da su mnogi ljudi, prvenstveno Amerikanci, bolno glupi, da ne znaju da pokažu Evropu na karti sveta, da ne znaju da li je Mesec zvezda, satelit ili planeta i shvatam da i među njima, naravno, ima mnogo zatupljenih, ali... meni je uvek bio zanimljiviji razgovor sa strancem. Npr. taj drugaricin dečko, Grk, juče me je pozvao za kompjuter da vidim šta zna - i ladno počeo da ispisuje HTML kod... pa smo pričali o tome, gledali ko koliko zna o tom kodu, pa onda o muzici, nekim spotovima, koncertima... nismo mnogo pričali, ali i ono malo je bilo zanimljivo. Ne pamtim kad sam se o takvim temama ispričala sa nekim likom odavde, a da je mojih godina.
Naša omladina je takva - ništa je ne interesuje, a kad razmišljam o tome - pojma nemam gde se nalazi uzrok, niti šta je on. Imam osećaj da su ove granice države kao neki zid visok sto metara i da van njega slabo možemo videti, osim ako se ne potrudimo. Moguće je da je to kao neka zaraza koja se prenosi druženjem sa takvim ljudima. Onda mediji dolaze kao šlag na tortu, i t(r)užno je to... Zamislite dva čoveka od kojih jedan kaže: „Kupio sam 'Grabljivicu' Simonide Stanković“, a drugi kaže: „Kupio sam baš zanimljivu džepnu enciklopediju“, šta mislite - kome će više ljudi postaviti pitanje „Jaaao, baš super, hoćeš i meni dati da pročitam“?